It's ok not to be ok - ok je ne biti ok (ma budi nadrndan povremeno)

Zamisimo Anu Karenjinu, koja momenat pred skok pod voz pomisli:

"Ana, brate, misli pozitivno!

Evo kontaktiraj Univerzum i Vronski je tvoj!". 

Kažu ljudi, da sam pozitivna osoba. "Najpozitivnija osoba koju znam", reklo mi je više ljudi više puta. Jedna osoba mi je nedavno rekla da sam "autentično pozitivna".

E sad, ja nisam od onih koji lako isključe mozak (pritom to ne znači da tada mislim o dubokim egzistencijalnim pitanjima, ne, nekad prosto zabavljam samu sebe glupostima), a ovo "autentično" se nije smestilo ni u jedan mentalni folder. Nespremljeno, ostalo je da lebdi između leve i desne moždane hemisfere.
Poput papirića sa zabeleškom, kojeg se ne mogu rešiti pa ga prebacujem sa radnog stola na trpezarijski, sa njega na kuhinjski element pa na šank i tako redom, na sva mesta na koja ne pripada, ali zato barem smeta.

Neautentično (???) pozitivni ljudi

Kad malo bolje razmislim, zaista postoje i oni neautentično (fejk, lažno, isfolirano) pozitivni ljudi. Imam poznanicu, koja ispod svake svoje slike na bilo kojoj društvenoj mreži, piše "Uvek srećna". Moja "uvek srećna" poznanica je uvek srećna na ulici, kao što je uvek srećna na poslu, uvek srećna u kuhinji, u dnevnoj sobi, uvek srećna u liftu, na tavanu, u podrumu, uvek je srećna kad je žuljaju cipele, kad jede, kad čeka u redu kod lekara, uvek je srećna na zubarskoj stolici, dakle uvek je srećna.

Imperativ "večne sreće" i "pozitivnog razmišljanja" postaje diktatura. Pilulice dobrog raspoloženja dostupne su u svim apotekama bez recepta (a ako poznajete apotekara, nema kraja vašim srećnim momentima, čak i ako bi recept bio neophodan).

Zar na reklamama nisu svi srećni? Pretrčavaju ulice sa tolikim osmesima, kao da rade rentgensko snimanje kompletne čeljusti. Kamo trče? Nije važno, važno je da svi srećno trče. Mame i tate na reklamama najčešće decu bacaju visoko u vazduh (kako li je deci pri tridesetom ponavljanju snimanja?).

Takođe, bilo ko ko uđe u bilo koju diskoteku je momentalno zvezda večeri oko koje se svi drugi okupljaju, devojke su presrećne tokom mesečnog ciklusa, posipanje kolača mlevenim šećerom je ekstatičan momenat, koji okuplja porodicu.
Pokušavam zamisliti svoju majku, kako nas okuplja svake nedelje, da prisustvujemo obredu posipanja kolača mlevenim šećerom. Verujem da bi tata našao načina da dogovori jednu konsultaciju sa izvesnim stručnjakom.

Šta sa tobom nije u redu?
I to nije sve! Stvara se klima u kojoj se zabrinutost izjednačava sa "podrivanjem", "defetizmom" i koja teži da osobi, koja nije "uvek srećna", postavi dijagnozu. Jer sa njom nešto svakako nije u redu.
Jer se "mora pozitivno razmišljati". Jer ako to ne radiš, onda si kriv i loš i treba da se loše osećaš zbog toga.

Najlepše ljubavne pesme su nastale iz očaja i boli. Čitave antologijske drame i tragedije su bazirane na istinskim (autentičnim ) osećanjima gubitka. Zamisimo Anu Karenjinu, koja momenat pred skok pod voz pomisli "Ana, brate, misli pozitivno! Evo samo kontaktiraj Univerzum i Vronski je tvoj!". Takođe, "Zločin i kazna" bi brzo postao "Zločin bez kazne", jer baba je ionako mrtva, ajmo samo pozitivno!

Dakle odbijam da budem deo široko iscerenog društva, koje srećno pretrčava ulicu (svakako bi se videlo da mi fali šestica dole levo). Zahtevam pravo na svoje sive i crne dane! I zahtevam da mi se prizna pravo na to!



Uvek srećno? Samo pozitivno?
Ma daj!