Ko određuje koliko smo lepi
Bio je prekrasan sunčan dan na keju pored Dunava.
Šetala sam sa Mudricom. Mudrica je maleni japanski čin, jedan od onih simpatično-smešnih pasa koji izmame osmeh. Pored sebe sam čula dečji glas kako govori:
"Kakav odvratan, ružan pas." Pogledala sam i videla upečatljiv lik pogurenog dečačića sa velikim debelim naočarima, ponešto krivih tankih nogu i nesigurnog hoda.
Pomislila sam - kud baš ti, od svih ljudi koji su prošli pored nas. Nije mi bilo jasno. A onda sam shvatila - to je tretman kakav on dobija od svog okruženja. I povređen je, i ljut, i sigurno fizički slabiji i brojčano nadjačan. I gnevan. Sada, okružen porodicom u šetnji, on može, on sme da uzvrati. Njegovo "ružan pas" je bio krik zbog svih zanimljivih i lepih osobina, koje ke njegovo okruženje odbilo da primeti, svodeći ga samo na grbu na leđima i krive noge. Njegovo "ružan pas" je zapravo trebalo prevesti. A u prevodu je značilo "ja znam izvrsne viceve", "ja dobro čuvam tajne", "ja sam zaljubljen", "sinoć sam sanjao neobičan san", "ja mogu biti zabavno društvo", "ja želim...", "ja čeznem...", "zašto...". Često razmišljam o njemu.
Kao što rekoh, bio je prekrasan sunčan dan pored Dunava. Produžili smo. Prolaznici su se smešili Mudrici i ljubazno mi klimali glavom, poneko bi rekao nešto prijatno.
Nisam se okrenula, a znala sam da mali namrgođeni dečak sa velikom tajnom hoda iza nas, onim pomalo nesigurnim hodom. Njemu se ljudi ne smeše.
Pitam se, koji je to trenutak, kada dozvolimo drugima da nas uvere da smo manje lepi, da smo manje vredni, manje zanimljivi. Da je naše pravo mesto - klupa rezervnog igrača. Ili svlačionica. Ili da nam i nije mesto na stadionu.
Stoga, budimo mi. Volimo to što jesmo. Jer smo neponovljivi, jer smo raznobojne puzle u slici sveta, koja bi bez svakoga od nas bila malo sivlja, malo siromašnija.
Najvažnija lekcija koja se, iz nekog neobjašnjivog razloga, ne uči u školi jeste - voleti, poštovati i prihvatiti sebe. Isijavati boje svoje duše, ponekad u svetlosti prihvatanja, ponekad u mraku osude. Ali sijati.
I taj sjaj, naš sjaj, možda ohrabri još poneku nesigurnu dušu, da se otvori i zablista.
Shine your colours!
"Kakav odvratan, ružan pas." Pogledala sam i videla upečatljiv lik pogurenog dečačića sa velikim debelim naočarima, ponešto krivih tankih nogu i nesigurnog hoda.
Pomislila sam - kud baš ti, od svih ljudi koji su prošli pored nas. Nije mi bilo jasno. A onda sam shvatila - to je tretman kakav on dobija od svog okruženja. I povređen je, i ljut, i sigurno fizički slabiji i brojčano nadjačan. I gnevan. Sada, okružen porodicom u šetnji, on može, on sme da uzvrati. Njegovo "ružan pas" je bio krik zbog svih zanimljivih i lepih osobina, koje ke njegovo okruženje odbilo da primeti, svodeći ga samo na grbu na leđima i krive noge. Njegovo "ružan pas" je zapravo trebalo prevesti. A u prevodu je značilo "ja znam izvrsne viceve", "ja dobro čuvam tajne", "ja sam zaljubljen", "sinoć sam sanjao neobičan san", "ja mogu biti zabavno društvo", "ja želim...", "ja čeznem...", "zašto...". Često razmišljam o njemu.
Kao što rekoh, bio je prekrasan sunčan dan pored Dunava. Produžili smo. Prolaznici su se smešili Mudrici i ljubazno mi klimali glavom, poneko bi rekao nešto prijatno.
Nisam se okrenula, a znala sam da mali namrgođeni dečak sa velikom tajnom hoda iza nas, onim pomalo nesigurnim hodom. Njemu se ljudi ne smeše.
Pitam se, koji je to trenutak, kada dozvolimo drugima da nas uvere da smo manje lepi, da smo manje vredni, manje zanimljivi. Da je naše pravo mesto - klupa rezervnog igrača. Ili svlačionica. Ili da nam i nije mesto na stadionu.
Stoga, budimo mi. Volimo to što jesmo. Jer smo neponovljivi, jer smo raznobojne puzle u slici sveta, koja bi bez svakoga od nas bila malo sivlja, malo siromašnija.
Pic by Playbuzz
Najvažnija lekcija koja se, iz nekog neobjašnjivog razloga, ne uči u školi jeste - voleti, poštovati i prihvatiti sebe. Isijavati boje svoje duše, ponekad u svetlosti prihvatanja, ponekad u mraku osude. Ali sijati.
I taj sjaj, naš sjaj, možda ohrabri još poneku nesigurnu dušu, da se otvori i zablista.
Shine your colours!
Comments
Post a Comment