Šta ste radili poslednjeg dana svog detinjstva?

Ne bi bilo čudno to što sam jutros pevala na krevetu 🎵 sa sve zamišljenim mikrofonom u ruci 🎤. Uz scenske pokrete, kojih se ni Jagger ne bi postideo. Glasno. Mašući nepostojećoj masi u nepostojećoj publici 🙋.
Ne bi bilo čudno, da nemam 48 godina.
Stvar je, naravno, u glagolu - imati. Ko koga ima?
Rešila sam da ja imam njih, a ne one mene. I da nisam rešila, bilo bi isto. Ne umem drugačije.

Prijateljica, sa kojom sam bila jako bliska tokom velikog dela života, vremenom se udaljila od mene. Prosto se desilo. Rekla mi je - lako je tebi, ja imam muža i dvoje dece. Devojko, ja imam jedno dete, ali dva (!!!) muža (bivšeg i sadašnjeg), pa smo valjda negde egal.

Opisala mi je svoj nevidljivi zatvor najlepšim bojama.
"Mi svi uvek kupujemo letnje papuče pred more u Tempu.", rekla je.
"Mi popodne uvek sedimo i sunčamo se u bašti", rekla je.
"Pa naravno da se pred mužem ne ponašam ovako opušteno, kao kad smo same", rekla je.
"Muž ide sa mnom kad kupujem garderobu, jer on najbolje vidi kako mi stoji", rekla je.

Pokušavam da se setim ludosti, koje smo radile zajedno. U kojima je nekada prednjačila. Pokušavam da se setim njenog smeha. Ali uporno mi se vraća slika porodice, koja kreće u godišnje hodočašće u Tempo, jer je vreme za kupovinu letnjih papuča.


Pokušavam takođe da stisnem "stop" na mentalnom plejeru, koji mi prikazuje scene iz filma "Varljivo leto 1968" i Batu Stojkovića, koji u visoko-organizovanom manevru, sa porodicom odlazi na plažu.

Pitam se, koji je to momenat, koji predstavlja odjavnu špicu detinjstva.
Brak? Rođenje deteta? Prvi dan na poslu?
Prvi račun koji samostalno plaćamo?
Norme, u koje želimo da se uklopimo (videti prethodni tekst o strahu)?

Deca u park ulaze podignute glave, gledajući oko sebe sa zanimanjem, zagledajući se u lica, ne bi li pronašli nekoga koga poznaju. Traže mesta puna druge dece.
Odrasli u restoran ulaze brzo prelećući pogledom preko prisutnih, i najčešće u odbrambenom stavu traže prazna mesta, bez drugih ljudi.
Deca deci upućuju poglede, koji često vode do upoznavanja. Odrasli upućene poglede često smatraju manje dobronamernim.

Ne pada mi ni na pamet da preispitujem da li je sa mnom sve u redu!
Koliko bi mi vremena trebalo da objasnim zašto sam na javnom skupu uz muziku sa vinila plesanjem zauzela bar 9 kvadrata. Zašto sam, noseći ulično štene po kancelarijama na poslu (zabranjeno unošenje životinja!!), ušla u kancelariju rukovodioca usred sastanka ("Da li želite da udomite psića? Ne? A vi?"). Zašto pričam sa bubamarama, zašto pevušim ulicom, zašto grudvom gađam komšiju kladeći se u čokoladu, zašto duvam svećice na rođendanskoj torti okružena prijateljima kostimiranim prema mojim zamislima (kao i zašto pristaju na moje ludosti?), zašto ponekad imam potrebu da uradim valcer okret dok šetam sa suprugom, zašto prilazim nepoznatim ljudima tek da im kažem da mi se dopada nešto što nose.

Ne znam šta drugi rade poslednjeg dana svog detinjstva. Moj očigledno nije ni u najavi 😃.
Znam da me sve to čini srećnom.
Znam da snaga nije u osećaju sile i moći, već u osećaju slobode da sijaš bojom u sivilu.
Hodajmo slobodni.