Jedini način da ne ustuknemo pred "Nećeš valjda...?"

-

Ponekad želimo sijati svoje boje na neuobičajene načine. Neuobičajene drugima. Želimo iskazati one "šarene" deliće sebe, koji se osećaju stešnjeni u sivilu uprosečivanja i uobičajenog ponašanja. Jer svet najlakše (i najčešće) funkcioniše poput nekog nižeg razreda osnovne škole - mir i nemoj da se neko ističe. Što mirniji, to bolji. Što neprimetniji, to poželjniji.
Od malena nas uče - ne talasaj, vidi Peru, Miku, Đoku, budi KAO..., zašto uvek TI moraš... Ni belo, ni crno, najbolje sivo, neprimetno.
A boje u nama žive i iznenada požele zasjati u sivilu.


Nakon što okolina ne nađe odgovor na "šta joj je odjednom?", u maniru savesnog redara (setimo se osnovne škole), kreće da buntovnu crvenu, plavu, zelenu, žutu vraća u vrstu, na mesto, u red. Jer redari tome i služe - da održavaju red.

"Nećeš valjda...", kreće opomena. Nećeš se valjda:
  1. upisati na kurs tanga (kao da nemaš šta pametnije raditi)
  2. udati (da li si normalna)
  3. razvesti (da li si normalna)
  4. udomiti najšugavijeg psića sa ulice (kupi maltezera)
  5. nositi TO (znaš ti koliko godina imaš?)
  6. otići na odmor sama (kakva si to zena i majka)...



Većina sistema funkcioniše na osećanjima straha (od kazne ili odbacivanja, poruge) i krivice (niko nije toliko voljan za saradnju kao osoba koja pokušava okajati nepopravljivu, makar i izmišljenu i nametnutu krivicu).
"Nećeš valjda..." apeluje na oba - bićeš čudan, ismejan, odbačen & bićeš kriv što si izašao iz formata.

I šta sad?
Oni mekši, ovde će krenuti u objašnjavanje (niko nije dužan to da objašnjava). Što je besmisleno, jer je redarska okolina vođena isključivo željom da svet bude ravna linija, po mogućnosti siva.


 

"O, da, hoću!" je tačan odgovor. Kad to kažem, shvatim da sam nasmejana. Spontano. Iskreno. Osetim radost. Nisam izdala boje u sebi, nisam ih prigušila do neupadljive sive.



Redari nisu naučili kako sa tim da se nose.
Nema učiteljice kojoj bi se to prijavilo.
Gledaće vas i potajno zavideti što smete.
A možda se i oni osete ohrabreni da po prvi put otvore tu čudesnu kutiju kreda u boji, koju krišom gledaju ceo život. 

Sijajte svoje boje.

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Ušuškano u boje četinara

-
Image
Kad ledena košava krene da klizi niz kožu, uvlači se u rukave i omota se oko vrata, najlepše je ušuškati se u meke slojeve. Boje zimzelenih krošnji kao prkos zimi. Meko i udobno može biti i poslovno i elegantno. Sami biramo svoj stil. I pored mnogih internetskih stranica, koje nas svakodnevno usmeravaju kako se obući za poslovni razgovor (plavo, jer istavlja utisak ozbiljnosti, sivo, jer je neutralna poslovnost), ja sam uverena da je poslovnost određena isključivo stavom i načinom na koji nosimo sebe. Naravno da se pristojnost podrazumeva. Ja se ne osećam dobro u sakoima. Izbacila sam ih iz ormara, sve sem dva, koja zapravo ne nosim. Moja prijateljica ne može da zamisli dan bez sakoa. I sve je to u redu.  Stav se ne postiže, niti se utisak ostavlja reverima oštrih rubova. Ostavlja se zadovoljstvom i samouverenošću, koje dolaze same, kad smo u garderobi koju volimo i koja voli nas. Tada zračimo i privlačimo. Tada sijamo svoje boje. Tada smo pravi "mi...
Read more

Walk strong

-
Image
I jutros sam se probudila ne razmišljajući, ne brinući, kako je raspoložen moj suprug. Ustala sam ne obraćajući pažnju na to da li ustajem na levu ili na desnu nogu. Takođe se nisam pitala na koju je nogu ustao moj suprug. Ili moj sin. Ili moj komšija. Ili moj šef. Želim im svima zdrave noge i toliko od mene o njihovim nogama. Levim i desnim. "Walk strong", rekla mi je Sue, pre više godina, negde sa one strane La Manša, dok sam se saplitala o tuđe leve noge. Hodaj jaka. Ne - hodaj jako, kao osvajač, kao grubijan. Hodaj jaka. Stoga, drage moje, ne hodajte na prstima, sem ako ste balerine i to samo tokom predstave. Hodajte jake u visokim potpeticama. Hodajte jake u patikama. Hodajte jake u paperjastim papučama. U čizmama, u baletankama, u sandalama. Bose. Hodajte jake duhom. I onda postaje nevažno, da li je put ravan ili ne. Sijajte svoje boje. Walk strong.
Read more

Ko određuje koliko smo lepi

-
Image
Bio je prekrasan sunčan dan na keju pored Dunava. Šetala sam sa Mudricom. Mudrica je maleni japanski čin, jedan od onih simpatično-smešnih pasa koji izmame osmeh. Pored sebe sam čula dečji glas kako govori: "Kakav odvratan, ružan pas." Pogledala sam i videla upečatljiv lik pogurenog dečačića sa velikim debelim naočarima, ponešto krivih tankih nogu i nesigurnog hoda. Pomislila sam - kud baš ti, od svih ljudi koji su prošli pored nas. Nije mi bilo jasno. A onda sam shvatila - to je tretman kakav on dobija od svog okruženja. I povređen je, i ljut, i sigurno fizički slabiji i brojčano nadjačan. I gnevan. Sada, okružen porodicom u šetnji, on može, on sme da uzvrati. Njegovo "ružan pas" je bio krik zbog svih zanimljivih i lepih osobina, koje ke njegovo okruženje odbilo da primeti, svodeći ga samo na grbu na leđima i krive noge. Njegovo "ružan pas" je zapravo trebalo prevesti. A u prevodu je značilo "ja znam izvrsne viceve", "ja dobro čuvam ...
Read more